Mreža Crnjanski na Fejsbuku

Biografija

1893.

Rođen u Čongradu (danas Mađarska) 26. oktobra. Otac Toma bio je notar; majka Marina (kako je imenuje Miloš Crnjanski, po krštenici – Marija) rođena Vujić, rodom je iz Pančeva. Porodica živi u oskudici: „mati me je povijala u jednom koritu u kojem je hleb mesila“, pisao je docnije Crnjanski. Sele se u Ilanču.

1896.

Otac Crnjanskog dobija premeštaj u službi, te se porodnca seli u Temišvar. Tu će Crnjanski završiti srpsku osnovnu školu.

1904.

Gimnazijsko obrazovanje stiče kod katoličkih fratara u Pijarističkom liceju, gde je naučio grčki i latinski. Izvesno vreme stanovao je kod učitelja Dušana Berića koji je, pored Crnjanskovih roditelja, imao znatnog uticaja u njegovom stasavanju.

1908.

„Do smrti svoga oca, do petog razreda gimnazije, bio sam osrednji đak. Onda se reših da ubuduće budem među prvima. Bio sam među prvima.“ Živi životom varoškog deteta: privatno uči jezike, igra fudbal, bavi se gimnastikom, uči slikanje, piše pesme. U temišvarskoj sredini steći će snažan osećaj nacionalne pripadnosti i razviti rodoljubivu osećajnost. U somborskom dečjem listu Golub objavljuje svoju prvu pesmu „Sudba“, a zatim i dve pripovetke: „Dve jele“ i „Veljko“. Prvi put putuje u Beograd.

1912.

Okončava školovanje u Pijarističkom liceju. „Pred odlazak iz Temišvara, u leto 1912. bio sam napravio jednu zbirku pesama i poslao sam je uredniku Bosanske vile, Kašikoviću. On ih je u pismu mnogo hvalio, ali se i ljutio što su sentimentalne. Štampao je jednu ('U početku beše sjaj'). Ostalo mi nikad nije vratio.“ Završava rukopis drame Prokleti knjaz i šalje ga Narodnom pozorištu u Beograd. Tekst prvog romana, Sin Don Kihotov, po starijem bratu po ocu, Jovanu—Joci, šalje na adresu Brankovog kola. Rukopis nije štampan. Početkom septembra stiže u Opatiju, a potom u Rijeku. U Rijeci pohađa Eksportnu akademiju. Uči italijanski, mačevanje, igra fudbal. Putuje u Veneciju i Trst na karnevale, obilazi jadranska ostrva.

1913.

Polaže ispite na Eksportnoj akademiji u Rijeci. Na poziv ujaka, Vase Vujića, odlazi u Beč gde, najpre, upisuje medicinu. Ubrzo napušta medicinski fakultet i prelazi na studije istorije umetnosti i filozofije. Obilazi muzeje i galerije. Počinje da piše dramu Maska. „Bio sam tipični smetenjak svoga stoleća. Bio sam lakomislen, kao što samo priliči pesniku, i čvorku. Na nasušni hleb, i zaradu, nisam mislio.“

1914.

Po izbijanju Prvog svetskog rata dolazi u Novi Sad. Početkom avgusta uhapšen je u Segedinu. Posle saslušanja, policija ga šalje u Bečkerek, u K und K. regimentu br. 29. Rat provodi u uniformi austrougarskog vojnika a potom i oficira. Sticajem okolnosti, umesto u ofanzivi na Srbiju, gde je upućen njegov bataljon, zaražen kolerom, dospeće najpre u bolnički krevet u Vukovaru, a potom u Rijeku.

1915.

Zimu i proleće provodi u bolnici u Rijeci. Zbog izbijanja tifusa šest nedelja živi u karantinu. Kao dobrovoljac pomaže lekarima u praćenju pacijenata epileptičara. „Provodim, šest nedelja, kao Rembo, u paklu“. Doživljava prvu ozbiljnu stvaralačku krizu i prestaje da piše pesme. U leto je vraćen u Bečkerek u svoju regimentu, sa kojom dospeva u Galiciju. Tokom jeseni učestvuje u borbama na Zlota Lipi. Ipak, nastavlja da piše poeziju i započinje Dnevnik o Čarnojeviću. U džepu nosi Zapise iz mrtvog doma Fjodora Dostojevskog. Iz ratne klanice izbavlja ga lekarska dijagnoza o bolesnim plućima. Preko Krakova, dospeva u Beč, kod tetke kaluđerice u bolnicu manastira „Kćeri božanske ljubavi.“ Pomaže lekarima dočekujući ranjenike s fronta.

1916.

Zahvaljujući tetki, pošteđen je odlaska na front; dodeljena mu je pozadinska služba u Segedinu gde radi kao telefonista na železničkoj stanici. Posvećen je započetim rukopisima.

1917.

Postaje saradnik zagrebačkog Savremenika u kojem najpre objavljuje pesme „Himna“, „Jadran“, „Serenata“ i „Vetri“. U zimu dospeva u puk i školu za rezervne oficire u Ostrogonu. Potom iz Pešte, vozom, odlazi u Italiju, u Vrhovnu komandu armije na Soči, u San Vito.

1918.

Na putu za Italiju svraća u Zagreb gde se upoznaje s Julijem Benešićem, urednikom Savremenika, čiji je redovni saradnik. Pošteđen je strahota fronta u Italiji. Kao rekonvalescent poslat je u bolnicu u Opatiji. Vreme provodi u šetnjama i pripremanju rukopisa za štampu. U julu, ponovo je u Komoranu ali kao privilegovani austrougarski oficir. Iako je početkom septembra opet upućen u Italiju, dobija tromesečno odsustvo radi polaganja ispita na bečkom Univerzitetu. Po okončanju rata, u decembru, stiže u Zagreb gde postaje član redakcije Književnog juga. Upoznaje se s Ivom Andrićem, Petrom Dobrovićem, i drugim umetnicima. Društvo hrvatskih književnika (čiji je član postao te godine) štampa njegovu prvu knjigu – „poetičnu komediju“ Maska. Odlazi u Novi Sad, a potom u Ilanču, kod majke, gde provodi zimu.

1919.

Dolazi u Beograd. Studira uporednu književnost kod Bogdana Popovića, istoriju i istoriju umetnosti. Jedan je od urednika nedeljnika Dan. Sa grupom umetnika učestvuje u kulturnom životu Beograda. Čest je gost kafane hotela „Moskva“, viđen u društvu pesnika Todora Manojlovića, Siba Miličića, Josipa Kosora, Mirka Korolije, Ive Andrića, Sime Pandurovića. Štampa, kod Cvijanovića, Liriku Itake i prozu Sveta Vojvodina.

1920.

Na Univerzitetu upoznaje buduću suprugu Vidosavu-Vidu Ružić. Kod Cvijanovića objavljuje Priče o muškom. U Srpskom književnom glasniku štampa „Sumatru“ i „Objašnjenje 'Sumatre'“, svojevrsni manifest ekspresionizma u srpskoj književnosti. Za sobom već ima mnoštvo članaka, publikovanu dramu, objavljenu zbirku pesama i knjigu pripovedne proze, uređivačko iskustvo u Književnom jugu i Danu. Postaje zvezda modernističkog pokreta. Rado odlazi na fudbalske utakmice i bokserske mečeve. Krajem godine putuje u Pariz. U zagrebačkoj Novoj Evropi publikuje Pisma iz Pariza.

1921.

U Parizu mnogo čita, uči, polaže ispite na Sorboni, prevodi, s francuskog i engleskog, kinesku liriku, putuje po Francuskoj. Tri meseca provodi u Italiji; sreće se s Andrićem, tada sekretarem naše ambasade u Vatikanu. Na brdu Fiezole, iznad Firence, piše poemu „Stražilovo“. Pridružuje mu se buduća supruga, Vida Ružić. U leto se vraća u zemlju, a u septembru odlazi na vojnu vežbu u Mostar. Tamo se upoznaje s Aleksom Šantićem. Zaposlio se u gimnaziji u Pančevu; predaje srpski jezik, književnost i gimnastiku. Venčava se, 10. novembra, sa Vidosavom Ružić. Saradnik je prvih brojeva Zenita u kojem objavljuju i Rastko Petrović, Stanislav Vinaver i drugi beogradski modernisti, koji će krajem te godine oformiti grupu Alpha. U okviru te književne zajednice pokrenuta je znamenita modernistička biblioteka Albatros. Kao prva knjiga te edicije pojavljuje se Dnevnik o Čarnojeviću.

1922.

Objavljuje poemu „Stražilovo“ u novopokrenutom časopisu Putevi. Diplomirao na Filozofskom fakultetu. Iz Pančeva, sa službom prelazi u Beograd. Kao suplent IV beogradske gimnazije predaje istoriju i srpski jezik. Počinje novinarsku karijeru.

1923.

Stalni je honorarni saradnik Politike. Putuje u Rumuniju, Mađarsku, obilazi jadransko primorje, objavljuje reportaže i pozorišnu kritiku. Štampa Antologiju kineske lirike. Sa Markom Ristićem uređuje jedan trobroj časopisa Putevi.

1925.

Pored rada u gimnaziji, postaje stalni honorarni saradnik Vremena, kao i časopisa Naša krila i Almanaha jadranske straže. Letnji raspust provodi u Dubrovniku i na Krfu. Tu će nastati poema Serbia. Po arhivima i bibliotekama prikuplja građu za Seobe.

1926.

Jedan verbalni duel prznice Crnjanskog s vazduhoplovcima izrodiće se u dvoboj s oficirem Tadijom Sondermajerom. Ovaj bizarni događaj zbio se nadomak Vršca, a svedoci Crnjanskog bili su reditelj Branko Gavela i pesnik Dušan Matić. Najpre je pucao Crnjanski i, promašio. Sondermajer nije želeo da puca. Dvoboju je prisustvovao i mladi Milan Tokin, koji je kasnije sa Crnjanskim imao obimnu prepisku.

1927.

Štampa Naše plaže na Jadranu, a u Srpskom književnom glasniku, krajem godine, počinje da izlazi roman Seobe.

1928.

Dobija jednogodišnje odsustvo i odlazi u Berlin kao ataše za štampu naše ambasade. U Srpskom književnom glasniku izlazi putopis „Iris Berlina“, objavljuje knjižicu Boka Kotorska i antologiju Pesme starog Japana. Rukopis putopisa po Toskani šalje Srpskoj književnoj zadruzi, koja odbija da ga štampa.

1929.

U listu Vreme vodi žestoku polemiku sa Srpskom književnom zadrugom i Markom Carem, povodom odbijanja rukopisa. Objavljuje roman Seobe kod Gece Kona.

1930.

Početak godine provodi u Sloveniji, na Bledu i Kranjskoj Gori. Na jednogodišnjem je odmoru. U proleće, s članovima beogradskog PEN kluba, ima turneju po zemlji. Izabran je za člana Istorijskog društva u Novom Sadu. Geca Kon objavljuje Ljubav u Toskani, knjigu povodom koje su izrečeni različiti sudovi, te se nastavlja burna polemika vezana za ime Crnjanskog. Za „Iris Berlina“ dobija književnu nagradu Akademije i „Cvijete Zuzorić“. Publikuje dve knjige Sabranih dela u redakciji Veljka Petrovića, Dragiše Vasića i Milana Kašanina.

1931.

Povodom „Knjige o Nemačkoj“ Milan Durman u zagrebačkom Književniku Crnjanskog označava kvalifikativom „reakcionaran“. Vodi dva sudska spora protiv svojih kritičara Živka Milićevića i Ljubomira Petrovića. U Srpskom književnom glasniku objavljuje četiri nastavka romana Suzni krokodil.

1932.

U centru pažnje je jugoslovenske književne javnosti posle teksta „Mi postajemo kolonija strane knjige“ štampanog u Vremenu. Polemika sa Milanom Bogdanovićem završava na sudu. Crnjanski gubi parnicu. Roman o Loli Montez, Kap španske krvi, koji izlazi u Vremenu, izaziva negativne reakcije.

1933.

Obilazi Španiju i objavljuje reportaže u Vremenu. Udaljava se od književnosti i sve više upušta u politiku.

1934.

Objavljuje knjižicu Sveti Sava. U jesen pokreće i uređuje nedeljnik Ideje, u kojem, pored ostalih, sarađuju Ivo Andrić, Stanislav Vinaver, Isidora Sekulić, Svetislav Stefanović, Todor Manojlović, Aleksandar Belić.

1935.

Posle trideset dva objavljena broja, juna meseca, gasi se list Ideje. Piše tekst „Oklevetani rat“, posle kojeg polemiše sa Miroslavom Krležom. Postavljen je za dopisnika Centralnog presbiroa u Berlinu.

1936.

Putuje u Švedsku gde drži predavanje o jugoslovenskoj kulturi. Objavljuje bedeker Beograd.

1937.

Tokom deta boravi u Španiji. Tekstovi o Španskom građanskom ratu izlaze u Vremenu. Jesen provodi putujući: obilazi Englesku, Škotsku, Island, Norvešku, Švedsku. Docnije će pisati: „Sad, kad se onamo vraćam samo u sećanju, vidim da sam tamo išao zato, što me je nešto neodoljivo vuklo prema krajnjem severu. Sad se kajem, u mislima, što sam lakomisleno putovao po Skandinaviji. Sećam se kako sam o njoj pisao, površno. Pokupio bih nekoliko podataka da bude interesantno i utiske, koji mogu čitaoca da nasmeju, pa bih otišao dalje, brzo. Sad, kad se ne nadam više da ću hodati u luci u Tronjemu, ili igrati sa studentima u Upsali, sad mi se, eto, stalno vraća misao, da je trebalo živeti, dublje, zanosnije, i ne tako brzo.“

1938.

Postaje dopisnik Centralnog presbiroa iz Rima i ataše za štampu u jugoslovenskoj ambasadi.

1939.

„Stanujem u Rimu, blizu Vatikana, preko puta sirotinjskog predgrađa, koje se zove Borgo. Ono leti smrdi na mokraću, a zimi je ledeno i drhti.“ Članke o prilikama u Italiji štampa u Vremenu. U Pančevu, 14. februara, umire mu majka, Marina.

1940.

Tokom boravka u Rimu proučava kulturno, književno i umetničko blago ove zemlje. Opsesivno je zaokupljen delom Mikelanđela. Nosi se mišlju da napiše monografiju o velikom umetniku. U Rimu počinje da piše i memoarsku prozu Kod Hiperborejaca. U Budimpešti, u prevodu Zoltana Čuke, izlazi roman Seobe.

1941.

U bombardovanju Beograda, 6. aprila, porušena je kuća u kojoj je Crnjanski nekada stanovao, stradalo pokućstvo i rukopisi. Preko Španije zajedno s članovima rimskog poslanstva, u maju, stiže u Lisabon, a na poziv Vlade u izbeglištvu, krajem avgusta, odlazi u London.

1942.

Službenik je u Direkciji za informativnu službu pri emigrantskoj Vladi Kraljevine Jugoslavije. „Ne pišem ništa. Rat je. Ne peva se u kući mrtvaca.“

1945.

U maju 1945. napušta službu savetnika za štampu pri Vladi Jugoslavije. Ostaje bez sredstava, ali se plaši povratka u zemlju uveravan od emigracije da će biti osuđen zbog političkih stavova obznanjivanih u listu Ideje. „Napustio sam vladu, rekao sam da mi je slabo zdravlje, i upisao se na univerzitet, na studije spoljne politike. Tako sam postao student u svojoj pedeset i drugoj godini, a završio u pedeset i osmoj. Imam tu diplomu, ali ona mi ništa nije pomogla.“

1946-1948.

Pokušava da živi od pisanja. Kako u tome ne uspeva, prihvata se raznih fizičkih i službeničkih poslova nedostojnih njegovih kvalifikacija (službenik je u obućarskoj radnji, radi kao raznosač u knjižari i sl.) Po sopstvenom svedočenju, bio je „vrlo blizu samoubistva“. Jedinu utehu pruža mu biblioteka Britanskog muzeja. Sarađuje u listu Milana Stojadinovića El economist, završava dramu Konak, piše Roman o Londonu. „Veoma volim Londonske obućare - Roman o Londonu, jer tu je knjitu pisao moj sopstveni život. Život je mene terao da pišem, budila mi se želja za životom i nada u povratak na svoje mesto u srpskoj književnosti.“

1949.

„Ja verujem da je moj život pokvario tokove moje literature. Živeo sam nesrećno.“ Počinje da piše Drugu knjigu Seoba.

1950.

Stiče diplomu za hotelijerstvo. U međuvremenu, stekao je diplomu i za dramaturgiju i filmsku režiju. Ni te činjenice ne olakšavaju napore da dođe do posla.

1951.

Diplomira spoljnu politiku, ali: „Ništa od posla u Kembridžu. Na to mesto primljen je jedan naš pop. Najzad sam pristao da primim englesko državljanstvo, ali da zadržim i jugoslovensko. Ni to nije pomoglo.“ Putuje u Pariz. Kada je juna meseca u Londonu osnovano Udruženje srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu, s ciljem da „jačajući njihovu solidarnost, pruži podršku u njihovom stvaranju, u zalaganju za potpunu slobodu svakog stvaralačkog, umetničkog, kulturnog i opšte intelektualnog rada“, Miloš Crnjanski izabran je za predsednika. U članstvu je i međunarodnog PEN-a.

1954.

U Parizu, Dragan R. Aćimović objavljuje knjigu Odabrani stihovi za koju izbor čini sam Crnjanski. „To su pesme koje sam želeo da se još neko vreme čitaju. Veliki, portugalski, pesnik Camoeñs, rekao je, u svoje vreme, da pesme svoje ostavlja: 'Bogu, ljudima, a posle, vetru.'“ Marko Ristić objavljuje esej „Tri mrtva pesnika“ (o Crnjanskom, Rastku Petroviću i Polu Elijaru).

1955.

Počinje da objavljuje knjige u domovini. Subotička Minerva štampa, u jednoj knjizi, Seobe i Dnevnik o Čarnojeviću. Piše Lament nad Beogradom. Pritisci ledi Pedžet, poslednjih godina ambivalentne dobrotvorke Crnjanskih, postaju sve nesnosniji.

1956.

Na plaži blizu Londona Cooden Beach piše Lament nad Beogradom.

1957.

Počinje saradnju s Književnim novinama, časopisima Književnost i Savremenik.

1958.

Minerva objavljuje dramu Konak. U Književnim novinama izlaze odlomci proze Kod Hiperborejaca, pod naslovom „Rimske noći i dani.“

1959.

Prosveta štampa Itaku i komentare s pogovorom Tanasija Mladenovića. Ponovo izaziva čitalačku pažnju u domovini.

1962.

U Johanesburgu, u sedamdeset pet primeraka, izlazi bibliofilsko izdanje poeme „Lament nad Beogradom“. Srpska književna zadruga štampa Seobe i Drugu knjigu Seoba.

1964.

Objavljuje tekstove u NIN-u. U Holandiji izlaze Seobe.

1965.

Krajem avgusta meseca vraća se u otadžbinu, uz saglasnost državnog vrha, zahvaljujući posredovanju jugoslovenskog ambasadora u Londonu Srđana Price. Stanuje u beogradskom hotelu „Ekscelzior“.

1966.

U Narodnom pozorištu na repertoaru je nova drama Miloša Crnjanskog Tesla. Prosveta objavljuje Sabrana dela Miloša Crnjanskog u deset knjiga.

1967.

Živi u Beogradu, u Maršala Tolbuhina 81 na drugom spratu, iznad kafane „Vltava“, blizu Kalenić pijace. Sređuje rukopise i radi na romanima koji nikada neće izaći na videlo: Povratak i Espana.

1971.

U izdanju Nolita izlazi Roman o Londonu. Za ovo delo Crnjanski je nagrađen NIN-ovom nagradom za roman godine i nagradom Udruženja književnika Srbije.

1977.

Poslednjih godina sve više poboljeva od arterioskleroze; gubi volju za životom, povremeno se gubi, teško se kreće. Odbija hranu, odlazeći, voljno, u smrt. Poslednje reči Miloša Crnjanskog, upućene lekaru koji ga nagovara na uzimanje hrane, bile su: „Ja uopšte nemam nameru da živim“. Umire, u osamdeset četvrtoj godini, u bolnici „Dr Dragiša Mišović“, 30. novembra. Nakon obdukcije, konzilijum lekara konstatuje da je smrt uslovljena ne organskim, već psihosomatskim razlozima. Sahranjen je 2. decembra na Novom groblju u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana.

Autor: Milivoj Nenin



Crnjanski pod reflektorima

Povežimo se